Škrabanjem do samospoznaje
Pisanje dnevnika, skupljanje uspomena, lepljnje nalepnica, isečaka iz novina i škrabanje kao hobi, razbijanje dokolice, mentalna higijena i samorefleksija
Oduvek sam imala strast prema sveskama. Pažljivo bih birala korice, ne samo po izgledu, već i po tome kako mi prija na dodir. Ne volim glatke sveske, koje škripe pod rukom, ali ne volim ni one krutih korica koje više podsećaju na knjigovodstvene, nego na zabavne sveske. Unutrašnjost kao i sam papir su svakako najvažniji i kroz taj odabir sam primetila koliko sam se vremenom menjala i zapravo rasla. Ranije mi je blanko ili prazna sveska bila nezamisliv pojam, a sada su svi moji dnevnici bez linija ili oni sa malim simetričnim tačkicama (ne pronalazim reč, ali odbijam da ga nazovem “bullet journal” :) ). Sveske kupujem samo u knjižarama u kojima me ne spopadaju pitanjima “da li mogu da vam pomognem”. Ne volim požurivanje i ne volim da se osećam da sam pod pritiskom, jer u takvim trenucima pružam otpor i napuštam radnju. Zanima me da li neko od kupaca u stvari voli da ima za vratom prodavca ili oni to sve ove godine rade, uprkos tome što to niko od nas ne voli.
Imati tek kupljenu svesku u ruci je za mene poseban osećaj slobode, jer onog trenutka kada je otvorim ispred mene se pojavi prostranstvo, kome se ne nazire kraj i u kom mogu beskonačno da lutam. Sve ono što u tom belilu pišem, crtam i lepim najbliže oslikava stanje u mojoj glavi. Ideje, brige, planovi, nadanja, uspomene, nemirne misli… sve to stane na papir i onda se najednom razvedri u glavi.
Vođenje dnevnika, bilo u pisanoj formi ili kao vizuelni prikaz trenutnog stanja ili onoga čemu težimo, ne samo da je zabavno, već ima i terapeutski efekat.
U zavisnosti od trenutka, nekada imam potrebu za ispisivanjem stranica crnim mastilom, kao u nekom crno-belom filmu, bez dodavanja boja, kao da želim duboko da proniknem u misli koje da bih razumela moram da ih vidim baš takvim kakve zapravo i jesu. Te stranice dnevnika izgledaju jendolično i dosadno, ali su za mene veoma značajne i pomažu mi da bolje razumem sebe i ono što mi se dešava, ali su u neku ruku i vremenska linija, kojoj se s vremena na vreme vraćam, osvešćujući svoj napredak.
Sa druge strane, često umem da ušarenim strane zanimljivim nalepnicama, citatima, isečcima iz časopisa, omotima od slatkiša, ukrasnim papirima i motivacionim rečenicama. Kroz to šarenilo materijalizujem svoje planove, želje, ideje koje se probijaju da budu ostvarene, aktuelne izvore inspiracije, ali i prevazilazim tmurne dane, obojene sivilom, beznađem, usamljenošću i strepnjom.
Ko sam ja kada sam sama? Ko sam ja kada sam u društvu? Ko sam ja kada sklonim sve uloge?
